Nužna odbrana je poznata kao odbrana koju koristimo kada smo napadnuti. Neretki su sličajevi iz prakse o kojima slušamo putem sredstva javnog informisanja da je neko nekoga napao i da je napadnuti bio u stanju nužde, tj. da je mora da se odbrani od napada. Napad može poticati od lopova ili od drugih napadača koji ugrožavaju neko naše dobro, naš život, imovinu i slična zakonom zaštićena dobra. Nužna odbrana je krivičnopravni pojam, ali se pominje i u okviru obligacionog prava kada je u pitanju odgovornost za naknadu štete.
Nužna odbrana predstavlja osnov isključenja krivičnog dela, tako da delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo i učinilac, odnosno onaj koji postupa u stanju nužne obrane ne može krivično odgovarati. Međutim, u slučaju prekoračenja granice nužne odbrane, učinilac će biti kažnjen, a pod određenim uslovima kazna mu može biti ublažena ili pak može biti oslobođen od kazne. Institut nužne odbrane regulisan je članom 19. Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr, 107/2005 - ispr, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024) i članom 161. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja, “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020).
Naime, nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog ukloni istovremeni protivpravni napad. Ovde se pod “dobrom” misli na život, telo, imovinu i slična zakonom zaštićena dobra.
Iz same zakonske definicije nužne odbrane uočavamo da nužna odbrana ima dva obavezna elementa, a to su: napad i odbrana.
Da bismo mogli da govorimo o napadu i odbrani kao takvim, oni moraju ispuniti određene uslove.
Uslovi napada
1) Kada govorimo o napadu, ovde se misli na napad koji isključivo potiče od čoveka. U suprotnom, da napad potiče od životinje ili neke prirodne nepogode, tada bi se radilo o krajnjoj nuždi.
2) Zatim, napad mora biti protivpravan što znači da napad nije dozvoljen. U slučaju da se radi o dozvoljenom napadu (npr. policajac upotrebljava silu kako bi osumnjičenog lišio slobode ili kada neko lice treba prinudno iseliti), tada ne možemo da se pozovemo na nužnu odbranu. Napad je protivpravan i kada ga je napadnuti izazvao. Recimo ukoliko napadnuti namerno isprovocira napadača da bi zloupotrebio pravo na nužnu odbranu. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da ne postoji nužna odbrana kada je okrivljeni fizički napad sam izazvao i u istom učestvovao, bez obzira što je zadobio tešku telesnu povredu, jer njegovo postupanje nije bilo motivisano svešću da se brani, već su njegova svest i volja bili usmereni na lišenje života oštećenog (VKS, Kzz 1039/2022).
3) Takođe, napad mora biti usmeren na bilo koje pravom zaštićeno dobro koje ne podrazumeva da je samo zaštićeno krivičnim pravom. Već smo rekli da se pod “dobrom” podrazumeva život, telo, zdravlje, imovina i drugo.
4) Napad i odbrana moraju biti istovremeni, a to znači dok napad ne prestane ali i kada napad neposredno predstoji, odnosno kada je očigledno da će se napad ubrzo desiti. Nužna odbrana je moguća i u situaciji predstojećeg napada, kada iz ponašanja lica koje bi moglo preduzeti napad nesumnjivo proizlazi namera za napad (AS u Novom Sadu, KžI 2702/2013). Međutim, u ovom slučaju u praksi vrlo često dolazi do prekoračenja granice nužne odbrane, jer se unapred teško procenjuje koja je to odbrana neophodno potrebna. O svim detaljima odlučuje sud u konkretnom slučaju, odnosno sud procenjuje da li je napad zaista predstojao i da li je odbrana neophodno potrebna. Takođe, istovremenost postoji i u slučaju kada je napadač privremeno i za kratko vreme prekinuo napad, ako je izvesno da će nastaviiti napad (VSS Kž. 1919/65).
5) Napad mora svarno da postoji. U suprotnom da napad stvarno ne postoji, već da se okrivljeni poziva na to da mu se napad učinio, tada bi bilo reči o putativnoj nužnoj odbrani koja bi se mogla rešavati kao stvarna zabluda.
Uslovi odbrane
1) Potrebno je da se kroz odbranu ostvari neko krivično delo. Recimo napadnuti prilikom odbrane povredi napadača. Ukoliko je odbrana bila srazmerna sa napadom, napadnuti neće odgovarati jer je postupao u nužnoj odbrani, te nema krivičnog dela.
2) Odbrana mora biti upravljena prema nekom napadačevom dobru. Ukoliko bi odbranom došlo do oštećenja dobra nekog trećeg lica, tada bi se radilo o krajnjoj nuždi.
3) Odbrana mora biti neophodno potrebna za odbijanje napada. Neophodno potrebna odbrana je ona odbrana kojom bi se mogao odbiti napad uz najmanju povredu napadačevog dobra. U praksi se dogodio jedan slučaj gde je sud presudio u korist tuženog i ustanovio da se radi o neophodno potrebnoj odbrani. Naime, tužilac je ušetao u dvorište tuženog i počeo je da ga vređa i udara, te je tuženi posegnuo nož i ranio tužioca. Kako je tuženi stariji čovek teško bolestan, sud je doneo presudu u njegovu korist i zaključio da je tuženi postupao u nužnoj odbrani.
Prekoračenje granice nužne odbrane – Prekoračenje granica nužne odbrane postoji kada odbrana nije neophodno potrebna, tj. kada je jačeg intenziteta nego što je bila potrebna. Ovde se radi o intenzivnom prekoračenju. Pored intenzivnog prekoračenja, postoji i ekstenzivno prekoračenje koja naša sudska praksa ne prihvata. Ekstenzivno prekoračenje postoji kada odbrana traje duže od napada, dakle, kada je napad prestao a odbrana i dalje traje. Stav suda o ne prihvatanju ekstenzivnog prekoračenja je opravdan, s obzirom na to da ako napad ne postoji ne možemo pričati o odbrani, a time ni o nužnoj obrani, jer ako nema napada nema ni obrane. Okrivljena se ne može pozivati na institut nužne odbrane u situaciji kada se, nakon što je oštećeni prethodno nasrtao na nju i zadao joj udarac šakom, zatvori u sobu na neko vreme nakon čega uzme nož i oštećenom zada udarac u predelu leve ruke i nanese mu lake telesne povrede, jer je u međuvremenu došlo do prekida napada (VS u Novom Sadu, Kž1 316/2021).
U slučaju prekoračenja nužne odbrane postoji krivično delo, što znači da sada prvobitni napadač ima pravo na odbranu u odnosu na krivično delo koje se vrši prekoračenjem nužne odbrane. U slučaju prekoračenja nužne odbrane, lice koje je istu prekoračilo čini krivično delo i po tom slučaju će biti kažnjeno. Tako je Vrhovni kasacioni sud odlučio da je okrivljeni izvršio krivično delo ubistvo u prekoračenju nužne odbrane kada je nakon napada oštećenog ispalio više metaka u njega, a prethodno je onemogućio oštećenom korišćenje oružja tako da više nije predstavljalo opasnost (VKS, Kzz 1055/2019).
Prekoračenje nužne odbrane predstavlja fakultativni osnov za ublažavanje kazne, što znači da sud može ali ne mora da okrivljenom ublaži kaznu. Kada je do prekoračenja nužne odbrane došlo usled jake prepasti ili razdraženosti izazvane napadom, sud može odlučiti da orivljenog oslobodi od kazne. Dakle, reč je o fakultativnom osnovu za oslobođenje od kazne. Okrivljeni je oslobođen od kazne jer je prekoračenjem granice nužne odbrane izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju u stanju jake razdraženosti i prepasti za sopstveni život (AS u Novom Sadu, Kž1 764/2018).
Naknada štete usled prekoračenja granice nužne odbrane – Kada lice koje nastupa u nužnoj odbrani nanese štetu napadaču ono nije dužno da naknadi tu štetu, sem ukoliko je prekoračio nužnu odbranu. Rekli smo da nužna odbrana predstavlja osnov isključenja krivičnog dela, ali isto tako predstavlja i osnov isključenja odgovornosti za naknadu štete. Međutim, kada dođe do njenog prekoračenja, okrivljeni može krivično da odgovara, ali će biti dužan da naknadi štetu koju je prouzrokovao prekoračenjem nužne odbrane. Dakle, nezavisno od krivične odgovornosti i kazne, štetnik koji je prekoračio nužnu odbranu odgovara za ukupnu štetu, a ne samo za deo štete koji potiče od prekoračenja.
Nužna odbrana se može isticati samo prema štetniku (napadaču), a li ne i prema trećem licu. Onaj ko u nužnoj odbrani upotrebi stvar trećeg lica da od sebe odbije istovremen protivpravan napad i pritom tu stvar polomi biće dužan da tom trećem licu naknadi štetu.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Miroslava Puzić, saradnik u nastavi i medijator.
