Ova objava nema nikakve veze s ovim časopisom, odmah da napomenem.
Čitajući, nisam zgrožena. Mnogo gore stvari sam doživljavala, iskreno. Napisaću trećinu. Dosta toga sam potisnula, jer mozak ne želi da percipira loše, obrađuje poslovne promašaje.
Niko mi nije brojao toalet papir, ali mi je brojao minute u toaletu. Čak sam se tad prvi put, ponizno (jer do tada sam smatrala da sam osoba koja itekako kontroliše svoje emocije na poslu) obratila psihologu. Plakala sam, tada, prvi put 90 minuta.
Ispitivala — šta nije u redu sa mnom? Kako to da ne obavljam posao dobro, a obožavam ga? Ili samo obožavam način, na koji zvuči poslovna prilika u budućnosti za mene.
Da ne pričam o tome da sam u jednoj firmi krila, da sam udata, da se ne šire teme da sam trudna (a nisam), kako bih dobila posao za stalno. Toliko su nas uvukli u mašineriju, da smo se bojali da pričamo mimo posla o sebi.
Napomenuh, brojanje minuta u toaletu. Situacija — 15.55, radno vreme je do 16 časova. Zašto sam otišla u toalet, ako mi je radno vreme do č e t i r i, i zašto to nisam uradila u 16.05, kad je prikladnije.
Dobila sam uvredu i da ne razmišljam svojom ženskom glavom. I da nikad neću zaraditi za jedan auto, Ferari, s određenim stavovima.
Da su mi analize površne, na nivou deteta, jer ako radim za toliku kompaniju, moram da pristupim kao analitičar.
Da nismo neke r i b e, i da je njegova, tadašnja devojka mnogo bolja riba od nas. Nas tri koleginice smo se tresle od besa, nakon sastanka.
Prekovremene sate ne naplaćuju, ali se prati tabela. Ako neko zakasni 10 minuta, jer se na primer pokvario usput autobus, to nije njihova stvar. Proceni situaciju kad se dolazi na posao.
Plata koja se rangira po polu, uvlačenju, ko je s kim dobar, a otkazi se dele jer se ne postavi slika na Linkedinu, i ne naznači za koju se firmu radi.
Sastanci, koji se zakazuju pred kraj radnog vremena, u 16.00 i traju par sati (mimo radnog vremena).
Pozivanje, slanje mejlova — mimo radnog vremena. Uz ciku i dreku, što se neke stvari nisu postigle tokom radnog vremena i/ili mejl pretnje, šta sve moramo uraditi kako bismo zaslužili svoju poziciju.
Stolica, sto, okrenuti ka direktoru, da prati da li igramo igrice i šta tačno radimo na poslu.
Pauza, od pola sata ne postoji, ukoliko je zakazan sastanak, naravno, višesatni.
Za projekat, koji sam isključivo sama bila zaslužna, zbog svoje ‘loše’ analitike, dodele se uspešne zasluge osobi, hijerarhijski ‘iznad’, kao ‘dobrom’ mentoru.
I to sve, dragi moji, za jedan srpski minimalac.
Naravno, pričanje o plati, pisanje na Linkedinu o samoj firmi, dovode do direktnog otkaza (i naravno, potpisuješ sporazumni raskid ugovora).
I da, subjektivna sam, povodom svega, ali itekako sad znam da sam počela da poštujem sebe, radim na sebi, nikad više da dozvolim bilo kakvu vrstu mobinga.
Zašto se nisam nikad ikom obratila, kao ni moje tadašnje kolege? — Usađen strah, da te niko nikad u toj branši neće pozvati na razgovor
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Milana Čubrilo, master profesor srpskog jezika
