Poslovna tajna. Kako da (ne)procure poverljive informacije iz firme

U poslovnom svetu informacije su valuta. Ali ne one koje se javno objavljuju, već one koje se pažljivo čuvaju – strategije, baze klijenata, recepti, nacrti ugovora, cene, interni algoritmi, planovi akvizicija, pa čak i lista dobavljača. Sve to može predstavljati poslovnu tajnu. U praksi, međutim, često vidimo da firme tretiraju određene informacije kao „poslovnu tajnu“, ali bez ikakvih konkretnih koraka da ih zaštite. Sve funkcioniše do trenutka kada dođe do problema – curenja informacija, nelojalne konkurencije ili zloupotrebe – a tada je, u pravilu, već kasno.

Šta zakon propisuje. Definicija poslovne tajne

Zakon o zaštiti poslovne tajne ("Sl. glasnik RS", br. 53/2021) u članu 2, stav 1, tač. 1-3, propisuje tri zakonska uslova koja moraju biti ispunjena da bi se neka informacija smatrala poslovnom tajnom i kao takva uživala zaštitu. Ti uslovi su:

• informacija nije u celini ili u pogledu strukture i skupa njenih sastavnih delova opšte poznata ili lako dostupna licima koja u okviru svojih aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt sa takvom vrstom informacija,
• ima komercijalnu vrednost jer predstavlja tajnu,
• lice koje je zakonito kontroliše je u datim okolnostima preduzelo razumne mere kako bi sačuvalo njenu tajnost;

Ovi uslovi su postavljeni kumulativno i moraju biti ispunjena sva tri uslova da bi se neka informacija smatrala poslovnom tajnom.

„Razumne mere zaštite“ u praksi

Zakon  propisuje da držalac poslovne tajne, a to je fizičko ili pravno lice pod čijom je zakonitom kontrolom poslovna tajna, mora da preduzme „razumne mere“ zaštite. Šta to znači u praksi?

Pod „razumnim merama zaštite“  najčešće se podrazumeva:

1. zaključenje ugovora o poverljivosti (NDA);
2. interni pravilnici o zaštiti podataka;
3. tehničke barijere i fizička kontrola pristupa (lozinke, serveri, brave);
4. ograničenje pristupa zaposlenima prema funkciji (princip „need to know“);
5. obeležavanje dokumenata kao „poverljivo“ ili „poslovna tajna“:
6. evidencije o pristupu dokumentima i informacionim sistemima;
7. obuke zaposlenih o postupanju sa poverljivim informacijama.

Najčešći i najefikasniji mehanizam zaštite je NDA ugovor, koji se može zaključiti i sa zaposlenima i sa poslovnim partnerima, pa čak i u fazi pregovora kada se razmenjuju osetljive informacije.

Ugovor o poverljivosti može biti sačinjen u formi posebnog ugovora, ali i u obliku klauzule koja se nalazi u ugovoru o radu, kada je reč o poverljivosti između poslodavca i zaposlenog. Oba načina imaju svoje prednosti i mane: kada je reč o klauzuli u okviru ugovora o radu - obezbeđuje se integralnost prilikom definisanja svih prava i obaveza, ali to dovodi i do preopširnog ugovora o radu; s druge strane, zaključivanje posebnog ugovora o poverljivosti obezbeđuje jasno definisanje svih elemenata koji se tiču isključivo čuvanja poslovne tajne. Svakako, nezavisno od forme, ugovor ili klauzula o čuvanju poverljivih informacija, mora biti sa jasno definisanim pojmovima i rokovima obaveze.

Koji su najčešći propusti prilikom sačinjavanja NDA ugovora?

U praksi se javljaju tipični propusti:

• Preopširno definisanje poverljivih informacija – ugovor postaje neizvršiv, pa sudska zaštita može izostati.
• Izostanak roka čuvanja tajne – ako se ne precizira vremenski period, sud može odbiti zaštitu. Određene informacije vremenom gube komercijalnu vrednost pa ugovor može postati neizvršiv.
• Neuređeno prenošenje informacija – potrebno je jasno definisati kako i kome se poverljive informacije mogu prosleđivati.
• Nije predviđen međunarodni element – ako poslujete sa stranim partnerima, važno je ugovoriti merodavno pravo i način rešavanja sporova.
• Izostanak ugovorne kazne – bez jasnih posledica, teško je sprečiti zloupotrebe.

Zakoniti i nezakoniti načini pribavljanja

Nije svako korišćenje informacije automatski povreda poslovne tajne. Zakon o zaštiti poslovne tajne u članu 3 propisuje da se pribavljanje poslovne tajne smatra zakonitim ako je poslovna tajna pribavljena na jedan od sledećih načina:

• nezavisnim otkrićem ili stvaranjem;
• posmatranjem, proučavanjem, rastavljanjem ili testiranjem proizvoda ili predmeta koji je učinjen dostupnim javnosti ili koji je zakonito u državini pribavioca informacije (obrnuti inženjering) koji nije vezan pravno važećom obavezom da ograniči pribavljanje poslovne tajne ili koji nije vezan pravno važećom obavezom zabrane vršenja obrnutog inženjeringa;
• ostvarivanjem prava zaposlenih ili predstavnika zaposlenih na informisanje i konsultovanje u skladu sa posebnim propisima;
• drugom radnjom koja je u okolnostima konkretnog slučaja u skladu sa dobrim poslovnim običajima.

Nezakonito pribavljanje je kada se poslovna tajna pribavi, na primer, krađom, podmićivanjem, prevarom, kršenjem ugovora ili bilo kojom radnjom suprotnom dobrim poslovnim običajima.

Sudska zaštita i privremene mere

Ako dođe do povrede, zakon predviđa više mogućnosti:

• Tužba zbog povrede poslovne tajne - može se tražiti, na primer, utvrđivanje povrede, prestanak povrede, zabrana korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne, povlačenje robe sa tržišta, itd.
• Naknada štete zbog povrede poslovne tajne.

Pored toga, moguće je tražiti privremene mere i obezbeđenje dokaza – što je naročito važno u praksi jer postoji opasnost da se dokazi unište ili izmene.

Rokovi su strogi: tužba se može podneti u roku od godinu dana od saznanja za povredu, a najkasnije u roku od pet godina od dana povrede.

Krivična zaštita poslovne tajne

Krivična odgovornost - odavanje poslovne tajne predstavlja krivično delo iz člana 240, Krivičnog zakonika. Član 240 Krivičnog zakonika propisuje:

• ko neovlašćeno drugom saopšti, preda ili učini dostupnim podatke koji predstavljaju poslovnu tajnu, ili ih pribavlja radi predaje trećem licu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina;
• ako je delo učinjeno iz koristoljublja ili se odnosi na naročito poverljive podatke – kazna je od dve do deset godina zatvora i novčana kazna;
• ako je učinjeno iz nehata – kazna može biti do tri godine zatvora.

Kazne i odgovornost za privredni prestup

Za neovlašćeno pribavljanje, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne, predviđene su visoke novčane kazne zbog privrednog prestupa:

• pravno lice: do 3.000.000 dinara,
• odgovorno lice u pravnom licu: do 200.000 dinara,
• preduzetnik: do 500.000 dinara,
• fizičko lice: do 150.000 dinara.

Izuzeci – kada zaštita ne važi

Zakon predviđa i situacije kada zaštita poslovne tajne ne može da se koristi kao „štit“. To je slučaj kada se informacija otkriva:

• radi ostvarivanja prava na slobodu izražavanja i obaveštenost;
• radi otkrivanja kažnjivih dela i drugih nezakonitih radnji, pod uslovom da je lice koje je pribavilo, koristilo ili otkrilo poslovnu tajnu delovalo u svrhu zaštite javnog interesa;
• radi otkrivanja poslovne tajne od strane zaposlenih njihovim predstavnicima u okviru zakonitog vršenja funkcije predstavnika, u skladu s posebnim propisima, pod uslovom da je otkrivanje poslovne tajne bilo neophodno za zakonito vršenje funkcije predstavnika;
• u cilju zaštite prava priznatih posebnim zakonom, ili
• u vezi sa pružanjem pravne pomoći advokata u skladu sa propisima kojima se uređuje položaj advokature.

Primer iz sudske prakse. Dostavljanje dokumenata u parnici nije povreda poslovne tajne

Pitanje zaštite poslovne tajne u sudskom postupku otvoreno je u predmetu pred Vrhovnim kasacionim sudom Rev2 2200/2019 od 29.10.2020. godine. U tom slučaju, kompanija je tvrdila da je druga strana izvršila povredu poslovne tajne time što je određena interna dokumenta dostavila kao dokaz u parničnom postupku. Međutim, sud je ocenio da u toj situaciji nije došlo do povrede poslovne tajne, jer dokumenta nisu bila izneta u javnost, već su korišćena isključivo u okviru suđenja i bila dostupna samo učesnicima u postupku. Time, prema stavu suda, nije došlo do „otkrivanja, pribavljanja ili korišćenja“ poslovne tajne u smislu zakona.

Ovaj slučaj naglašava važnu razliku: nije svaka upotreba internih informacija automatski povreda poslovne tajne. Ključno je da li je došlo do njihovog neovlašćenog otkrivanja ili zloupotrebe u komercijalne svrhe, a ne samo do njihove upotrebe pred sudom.

Zaključak

Poslovna tajna se ne štiti nadom da će svi biti korektni – već sistemom pravila, ugovora i procedura. Ako kompanija ne može da pokaže da je preduzela razumne mere, sud će teško priznati postojanje poslovne tajne. Zato je važno na vreme postaviti mehanizme zaštite: ugovore o poverljivosti, interne procedure i tehničke barijere. U suprotnom – kada informacija jednom procuri – povratka više nema. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Marijana Marjanović, advokat u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji PLS